IMITATOR

Damir Mikloš

Juče sam video tog čudnog, jadnog mladića.

Sedeo sam pred zgradom, negde oko pola jedanaest pre podne, konzumirajući moju obaveznu puš-pauzu, okružen meni sličnim duvan-zavisnicima. Neko se u blizini našalio da je izašao da zapali jedan od svojih “kancerogenih štapića”. Nije mi se dopala ta šala. I sam sam previše dobro znao da je pušenje štetno. Ali ako čujete da neko kaže “kancerogeni štapić”, to odmah zvuči kao svršena stvar, kao da ste već mrtvi. Vi, ja i desetine ljudi koji su izašli da zapale cigaretu u sred radnog vremena, nadajući se da će unošenjem štetnih materija na neki način smanjiti stres koji im posao donosi.

Svi ulazi poslovnih zgrada u ulici su bili popunjeni zadimljenom masom. I sasvim sam siguran da bih isti prizor zatekao ako bih produžio Pearl streetom, tamo do Brodveja ili, drugom stranom, do Wall streeta. Svi ulazi puni pušača, sve staze popunjene šetačima, sve klupe popunjene onima koji vole da ručaju na vazduhu (koji nije ništa bolji napolju nego unutra). Gužva izgleda zbunjujuće, haotično i nasumično. Kako neko u toj gužvi zna gde se zaputio? Ja bih se plašio da uđem među sve te ljude u pokretu. Pokupili bi me sa sobom, izgubio bih svaki smisao za pravac ili sopstveno postojanje, i sasvim sigurno bih se izgubio tamo gde bih se zatekao kada bi me ta masa konačno ispljunula.

Dok sam bio zauzet razmišljanjem o gužvi i žurbi, pažnju mi je privukao jedan čovek, koji toj gužvi nije pripadao. Oči su mi se prikovale za njega, za jedinu stvar koja nigde ne žuri, ali koja deluje kao da se već izgubila.

Bio je to vrlo visok mladić, bledog lica, sa tamno crvenim ožiljcima na bradi, posledicama nestručnog brijanja. Imao je crnu kosu, gustu ali neočešljanu, sa šiškama koje su mu stalno padale u oči. Vrlo često je rukom zabacivao šiške sa strane ili u nazad, ali one su se uporno vraćale u oči. Crte lica su mu bile vrlo čvrste, što je možda posledica njegove izrazite mršavosti. Crno, jeftino odelo koje je nosio je visilo na njemu, što se videlo na polupraznim rukavima i uskim pantalonama koje su lepršale oko njegovih tankih nogu. Laku kravatu je vetar zabacivao na mladićevo rame, što ovaj nije primećivao. Činilo se da malo toga zanima tog mladića, osim da se skloni od ljudi, da se sakrije od njih koliko god to može.

Sabio se u jedan ugao između dve zgrade, pokušavajući da se stopi sa senkom koju je taj ugao stvarao. Stajao je tamo, visok, viši od mnogih, leđima tesno pripijenim uz zid. Uplašeno je zverao oko sebe. Delovao je kao neko ko nosi u sebi smrtonosnu zaraznu bolest, ebolu, možda, ili velike boginje, i ne želi da se približava ljudima da im ne bi preneo svoju pošast. Na trenutak su nam se oči ukrstile, i video sam jasnije. Ponašao se kao neko ko misli da su svi ostali zaraženi, i plaši se da ih dotakne. Mladić je bio uplašen, uplašen od mase ljudi oko njega, ali ne na način na koji sam ja malopre bio uplašen. On je bio iskreno užasnut. Prestravljen bi bila prava reč. Suviše prestravljen da se približi ljudima.

Stajao je u uglu, zverao okolo i sklanjao kosu sa očiju, kada se ulična buka pretvorila u pakao. Uobičajeni šumovi ulice: žagor šetača, brujanje motora kola koja mile ulicom, trubljenje nestrpljivih vozača iznenada su narasli do vriska. Škripa kočnica, jezivo prodorna i stvarna, bila je praćena zvukom razbijenog stakla. Momenat kasnije, toj nekoherentnoj buci su se pridružili vrisci muškaraca i žena u ulici. Skrenuo sam pogled sa mladića na momenat, taman da overim ugao ulice i utvrdim centar buke. Masa se već zbijala oko raskrsnice, ali jedan kratki momenat je bio dovoljan da utvrdim u čemu je stvar. Jedan veliki Kadilak (masa je prekrila deo tablica, ali čini mi se da je na tablicama pisalo SAM’S CADDY) nebeskoplave boje je poklopio telo čoveka na bicikli. Biciklista je bio obučen u sportski kombinezon, samo nisam bio siguran da li je kombinezon bio crvene boje, ili je crvena boja bila krv koja ga je oblila. Sudeći po količini krvi na sivilu betona, čovek pod Kadilakom bi već trebao biti mrtav. Vozač je iskočio iz automobila. Jednom rukom se držao za grudi i toliko hroptao da sam pomislio da samo što nije dobio srčani udar. Iz džepa je izvadio nešto što je stavio u usta i video sam da je spustio ruku sa grudi, očigledno lakše dišući. U ruci je držao pumpicu koja mu je pomogla da prebrodi astmatični napad izazvan šokom.

I dok se masa bližila mestu nesreće, ja sam se vratio posmatranju mladića preko puta. Sada je bio uspravljen, i upiljio se u mesto nesreće. Izgledao je kao jastreb koji je upravo spazio žrtvu i sada je fiksira pre nego što se iz neba stušti na žrtvu koja ne očekuje nečujni napad. Izgledao je kao sprinter koji očekuje pucanj pištolja koji će ga poslati u trk koji će oboriti svetski rekord. I zaista, na momenat je delovao nesigurno, ali onda mu se lice zaledilo u grču odlučnosti.

Poleteo je napred kroz masu, gurajući je svojim dugim rukama u stranu. Pomislio sam da je mladić možda doktor koji juri u pomoć povređenima na raskrsnici, ali je dečko bio suviše mlad da bi bio išta više nego neki asistent. Uostalom, onaj odlučni izraz lica, koji bi zaista i mogao krasiti lice nekog doktora, bio je zbrisan a umesto njega je stajala praznina. Više nije delovao kao fokusirani lekar. Izraz njegovog lica i praznina u očima više su nalikovali vojniku koji kreće u poslednji, očajnički napad na kordon tenkova sa samo dva metka i iskrzanim bajonetom.

Iznenada, mladić je nestao, kao da ga je masa koje se plašio konačno progutala.

Nesvesno, skočio sam sa klupe na kojoj sam sedeo i pogledom počeo tražiti mladića u masi koja je trčala prema mestu nesreće. Konačno sam ga spazio u gužvi tela koja su hrlila, gotovo gazeći jedni druge, u morbidnoj opsesiji posmatranja smrti. Mladić je skakutao na jednoj nozi, povijen gotovo do zemlje, kao da užasno šanta. Procenio sam da je bio visok barem metar i devedeset, ali sada, dok je žurio prema mestu nesreće, skupio se na jedva nekih metar i šezdeset, u nekakvoj užasnoj nakaznosti, koju ni najveštiji ortoped ne bi mogao ispraviti. Onda sam video da mladić poskakuje pored jednog starog čoveka, koji je očigledno patio od iste nedaće: bio je nizak ali i pored toga je hodao vrlo povijen ka zemlji, a desna noga mu je nezgrapno stajala pod nekim čudnim uglom, koji je izazivao gadnu šepavost, koja ga je terala da poskakuje dok hoda. Starac je bio u vlasti dubokog artritisa, koji mu je zaledio kosti do same srži.

Mladić je poskakivao pored njega na jednoj nozi, imitirajući starog bogalja. Kravata mu je sada landarala negde oko kolena dok su mu se krajevi sakoa zaplitali oko butina.

Ovo mi se učinilo vrlo neukusnim, čak uvredljivim, toliko da sam skoro dreknuo na mladića da ga opomenem. Nisam nalazio da je komično da se ruga jednom bolesnom starcu, pogotovo dok se svega dvadesetak metara dalje, na raskrsnici, odvija tragedija.

Kažem skoro sam dreknuo, ali ipak nisam, je mi je pogled pao na mladićevo lice, na kome sam očekivao da vidim sarkastični, čak drzak osmeh koji bi pratio ovakvu neukusnu šalu.

Na licu mladića je bio takav užasni izraz bola, da sam ostao sleđen. Činilo mi se da mladić ne imitira starog bogalja, već da je postao stari bogalj, sa svim defektima starosti i bolesti, i svim bolovima koji ih prate.

Mladić je soptao, skakućući na jednoj nozi, pokušavajući da trči prema mestu nesreće, ali izgledalo je kao da svaki pokret, svaki korak predstavlja tešku patnju koja se ocrtavala na njegovom licu, usecajući se u njegovu kožu, ostavljajući ucrtane bore. Mladić je bio u bolovima, u to nisam sumnjao. Pokušavao je da u isto vreme trči prema uglu i da se odmakne što dalje od starca, u koga je gledao preko ramena sa izrazom pomešanog bola, patnje, tuge i, možda, žaljenja, jer mladić je u tom trenutku tačno znao kako se starac oseća. Njih dvojica su delili iste bolove.

Mladić je napravio još dva hitra, bolna koraka dalje od starca kada je njegov bol iznenada prestao. Ispravio je svoje dugo telo iz tog neugodnog položaja i potrčao dalje od starca, ne osvrćući se. Međutim, njegova visoka, čak možda ponosna prilika se hitro promenila kada su se kao daska prava leđa povila u ramenima, a glava mu je pala na grudi. Sada je prolazio pored jednog čoveka koji je hodao sa opuštenim ramenima, kao posledica krive kičme, i glavom koja je bila povijena i skoro položena na grudi. U momentu kada su mladićeva leđa iz potpuno pravog položaja prešla u položaj upitnika, još jedan izraz bola je na kratko proleteo njegovim licem, ali je brzo nestao. Njegova do malopre prava leđa stvarno su izgledala kao da su povijena od iskrivljene kičme.

Mislim da je u tom trenutku, dok su ta dva čoveka prolazila jedan pored drugoga, mladićeva kičma stvarno postala kriva. Više to nije bila šala, mala, loša imitacija koja bi nekoga trebalo da nasmeje. Do sada ravni kičmeni stub se iznenada povio, grčeći nepripremljene mišiće leđa i šaljući talase bola kroz mladićevo telo.

Mladić se nije šalio, on je, kada se nalazio u blizini drugih ljudi, postajao ti ljudi, preuzimajući njihove mane, njihove bolesti, bolove i patnje na jedan kratki momenat, deleći ih sa njima. Nije to radio iz samilosti, čak nije to radio ni svesno. Blizina ljudi je činila da taj mladi čovek postane bolestan ili povređen u momentu, sve dok se povređeni i bolesni ljudi nalaze oko njega.

Trčao je dalje, bližeći se mestu nesreće. Zastao je, kao da je iznenađen, a potom je tri puta jako kinuo. Trećeg puta mu je krv šiknula iz nosa, ali on je požurio dalje, jedva se potrudivši da rukavom malo obriše krv ispod nosa. Najveći deo krvi je ostao na njegovoj bradi. Očigledno se tada pored mladića nalazio neko ko je jako prehlađen, što je mladića nateralo da počne da kija. Pošto nije imao šta da iskija, kijanje na silu, makar i nevoljno, izazvalo je krvarenje iz nosa, ali činilo se da mladiću to ne smeta. Uporno je trčao dalje, približavajući se vozaču kola i nesrećnom biciklisti. Na jedan trenutak se zaleteo u masu, i sudario se sa jednim debelim tipom, bukvalno mu se zabivši u leđa. Debeli se skoro prevalio glavom napred, na beton, pod noge ljudima koji su trčali.

“Pazi, idiote!”, dreknuo je debeli.

Mladić je stajao, usta napola otvorenih, i očima koje su zverale okolo, kao da se iznenada izgubio. Prešao je pogledom preko mene, i bio sam užasnut neljudskom prazninom u njima. Pored mladića je stajala žena sa naočarima za sunce i dugim, tenkim štapom kojim je ispipavala put ispred sebe. Mladić je iznenada oslepeo zato što je žena koja je stajala pored njega bila slepa. Stajao je u gužvi, visok, sada ponovo uspravljen, ali se dezorijentisano okretao oko sebe, sve dok se slepa žena nije odmakla dalje od njega. Tada je ponovo projurio, i sada se već nalazio na samom uglu, na semaforu ispred kojeg se desila nesreća. Tu je koncentracija posmatrača bila najveća.

Zakoračio je na put i tada je kriknuo. Glave su se okrenule prema njemu. Desna ruka mu je visila pod neverovatnim, nelogičnim uglom. Ruka jednostavno ne može da stoji pod takvim uglom.

Pored mladića je stajao čovek sa desnom rukom u gipsu i gledao ga sa pomešanom radoznalošću i iznenađenjem.

Bio sam suviše daleko, ali čini mi se da sam iz daljine video kako se kroz iskidani rukav sakoa belasa vršak kosti slomljene ruke. Momak je sada preživljavao bolove čoveka sa rukom u gipsu, koji je i dalje stajao i glupo ga gledao.

Gotovo nisam mogao da verujem u ono što posmatram. Sve se dešavalo suviše brzo da bih stigao da racionalno razmišljam o stvarima koje se odvijaju ispred mene. Koliko se meni činilo, sve je ovo stvarno.

“Ej, ti! Ti, sa gipsom! Mrdaj odatle, kretenu!”, viknuo sam koliko god glasno sam mogao, razdirući glasne žice.

Čovek u gipsu me je iznenađeno pogledao, a onda odskočio par koraka, više iznenađen nego spreman da me posluša.

Mladić se okrenuo prema meni, i video sam da je vrh kosti slomljene ruke nestao, i da bol jenjava. Pogledao me je zahvalno, a potom potrčao prema mrtvom čoveku na putu.

Zastao je na korak od njega i još jednom me pogledao.

U tom momentu sam razumeo šta mladić pokušava da uradi.

Mladić je živeo stotine života, ponekad u isto vreme. Osetio je stotine bolova, ničim izazvane, osim blizinom ljudi. Prolazio je kroz beskonačne patnje, približavajući se ljudima koji su bili bolesni ili povređeni.

Mladić jeste imitirao ljude oko sebe, ali ne zato što je smatrao da je to smešno ili zabavno, nego zato što je bio tako sazdan. Nije bila njegova volja da preživljava bolove drugih ljudi. Hiljade ljudi pored kojih je prolazio svaki dan, otiskivali su svoje povrede na mladiću koji nije mogao da se odbrani od tih nesvesnih napada. Ljudi su ga ranjavali, a da to nisu ni znali. A od ljudi se nije mogao sakriti. Gde god da ode, ima bolesnih i bolnih.

Danas je mladić izašao među ljude, svestan da će biti užasno bolno, samo sa jednom svrhom. Da nađe nekoga koga će imitirati, jednu osobu čija će postati imitacija, zauvek.

Činilo se kao da je konačno našao savršenu osobu za to.

Njegove patnje će se okončati sada i ovde.

Stajao je nad telom umirućeg bicikliste, gledajući oš uvek u mene. Na trenutak je počeo disati teško i ubrzano, hvatajući astmu koju je vozač Kadilaka nosio u sebi, ali astma je bilo nešto sa čime se mogao izboriti.

Pogledao je u biciklistu na samrti, i potom još jednom u mene.

Hteo sam da viknem da ne čini to, da ne bude lud, ali niti sam ja želeo da ga odvratim od toga, niti bi on mene poslušao. Pre nego što sam stigao bilo šta da viknem, mladić se spustio do povređenog čoveka. Legao je pored njega, na potpuno iznenađenje ljudi okupljenih oko Kadilaka.

Upiljio se u nebo na kratko, a potom je ispružio ruku i oklevajući, dotakao umirućeg biciklistu.

Ranjeni čovek i mladić su ukrstili poglede, i tada je nevoljni proces imitiranja počeo sam od sebe.

Mladićevo telo se uzdiglo u jednom velikom, bolnom grču a potom se sručio nazad na krvavi beton.

Mladić je patio po poslednji put.

Skoro je zakasnio, zadržavši se u gužvi. Ali sada je ležao ranjen, pored bicikliste, koji je ležao na samrti. Negde u daljini se čula sirena ambulantnih kola, ali mladić je znao da će kola stići suviše kasno.

Do tada će biciklista umreti, i on sa njim, imitirajući po poslenji put.

Jednom kada počne da imitira mrtvog biciklistu, biće prekasno i za njega.

Izdahnuće zajedno, i mladić u crnom sakou neće više patiti.